imam 9 godina i evo me stojim na vrhu devetospratnice. nisam htela da dodjem ali sestra je insistirala. ustvari dosla sam samo da proverim sebe. da vidim da li mogu. krov je veliki kao tenisko igraliste a ja sam na sredini. gledam okolo. ne smem da se odvojim od sredine sta vise ne smem ni da stojim. sedam na sredinu cisto da bih osetila ravnotezu. pogledam i ivica je tako blizu. znoje mi se ruke. zatvorim ocim i zamisljam kako se naginjem. i padam. ne smem da se pomerim. otvorim oci i jos uvek sedim na sredini. pogledam opet i vidim sestru. ona stoji sasvim blizu ivice gleda dole. ja hocu da joj kazem da se odmakne. i sada zamisljam nju kako pada ali ne mogu. mozda bi se uplasila od mog glasa. nastavljam da cutim i molim je u sebi da se odmakne. ona trci po krovu sutira kamencice. previse mi je mucno da gledam kako se neko krece na platou bez ograde na ovoj velikoj visini. skrecem pogled sa nje. sumrak je i zalazak sunca. na trenutak zaboravljam na ogroman strah od visine i gledam te lepe boje. cak su i klupicu napravili. klupicu na krovu. nesto dalje vidi se auto-put. automobili jure tamo dole na zemlji, a ja sam ovde. gore. vidim u daljini i obrise neke planine. ne znam koje i nije mi ni vazno. lepo je. vazduh je gore malo redji. resila sam da savladam svoju paranoju. kazem sebi daleko si od ograde. na sredini si. onda ustanem. i pogled je jos bolji. imam utisak kao da me vise nije strah. podjem jedan korak. jos uvek ne gubim razvnotezu. stanem. pogledam u sestru. ona je sela. sad se osecam bolje. duva vetric. svidja mi se taj osecaj. kao da radim nesto veoma vazno. smesno. ljudi su mali. dole su. oni su na sigurnom. imam osecaj da vetric moze da me obori i ne mogu da prestanem da zamisljam kako padam. srce mi udara brze. osecam napad panike. moram da se vratim. ne smem da se vratim. moram da osetim ravnotezu koju trenutno nemam. stegnem ruke i kazem sebi. to je samo glupi strah ides do ivice. odlucno krenem napred. i tu sam. ivica je na korak od mene. sad vidim sve. sve. vidim koliko sam visoko. ne smem napred. ne smem ni nazad. probam da zazmurim. jos je gore. opet sedam. sacekam nekoliko sekundi. adrenalin mi vec postaje smetnja. posle 5 minuta bespomicnog sedenja u glavi mi se vrti ista slika. kao da se krov naginje i ja padam. nema sanse kazem sebi. kreni nazad. polako ne ustajuci pocinjem da se povlacim unazad. nekako dolazim do sredine. nema sanse da se vracam tamo. ne danas. ne ove godine. vredelo je. vredelo je za onaj trenutak sigurnosti. strah je na kratko nestao. ali sad je opet tu. i ne smeta mi. sad znam da sam jaca od njega. da bar na trenutak mogu da ga zaturim negde. da ga zgazim.
